Uvek izbegavam da idem u posetu bebama koje su mlađe od mesec dana, ali juče sam napravila izuzetak, jer poštujem volju roditelja koji insistiraju na tome da beba treba da se navikne na gužvu i razne bacile. Elem, bebac je moj novi komšija, a stigao je iz porodilišta - pa, juče! To znači da je bebac star cela 4 dana, i stvarno mi je bila frka što ću ići kod tako male bebe, ali moram da priznam da sam od momenta kad sam ga ugledala onolicnog, potpuno zaboravila na sve drugo, i samo sam fascinirano blenula u njega.
Čudo je to kako svi mi (osim onih koji rade u porodilištu), ma koliko smo beba videli u životu, nikada ne uspemo zaista da zapamtimo koliko su bebice stvarno majušne. Svaki put se prenerazim kada vidim bebu mlađu od tri meseca, kolicko je to stvorenjce! Prvo, oni prstići! A tek noktići na tim prstićima koje, uzgred budi rečeno, treba i redovno seći! To je tako majušno, da mi nikada neće biti jasno kako to može da bude "kao pravo", ili kao što je rekla moja drugarica kada je prvi put videla moju bebu "Kakva je, kao živa!" - ona je htela da kaže "Kao živa lutka", ali se toliko zbunila da je rekla to što je rekla. Naravno svi smo joj se smejali, ali znam kolika je to zbunjenost kada ispred sebe vidiš tako malo biće koje ima sve što je potrebno da bi bilo čovek, a opet je tako sićušno, da izaziva nevericu - kako je to uopšte moguće?!?!?!?!? Naročito zbunjuju bebe koje na sve to još imaju i bujnu kosu (a ovaj bebac je ima). Vrhunac je kada počnu da pokazuju emocije (uglavnom kada nešto hoće), ili kada prave pokrete koje prepoznajemo, na primer kao zevanje (ali u nekoj minijaturnoj varijanti).
U stvari, do sada ste već shvatili da moj novi komšija uopšte nije najmanja beba na svetu, čak je i sasvim normalne veličine, nego to meni samo tako izgleda.
Ovo je možda malo zbunjen post, ali suština je da sam htela da poželim mom novom komšijici toplu dobrodošlicu.
DOBRO NAM DOŠAO, L!
Нема коментара:
Постави коментар