Danas je u Beogradu bilo negde oko 100 stepeni Celzijusa...
Ja sam bolesna i opšta malaksalost mi je još više pojačana ovom vrućinom. Eto mi sad tropska vrelina! Ali ne ona serija, nego prava, vrućina... Do đavola i ovakvo vreme, ili je kišurina i hladno, ili je plus milion stepeni. Nema sredine, nema više normalnog leta...
Izašla sam sa mužem da malo prošetamo i kupimo neki sladoled. Više ni ne znam da li mi je šetnja prijala, jer smo na povratku kući imali nezgodu. Kada je lift stigao skoro do našeg sprata, stao je nekih pola metra prerano. I ni makac! Otvori vrata, zatvori vrata, pritisni neki sprat... Ne vredi. M je pokušao da dohvati ručicu za otvaranje vrata u slučaju nužde. Ne vredi! Suviše je usko da bi provukao šaku. Prvi, drugi, treći pokušaj. Psovanje...odrao je nadlanicu. Hteo je da pokuša i ponovo, ali sam ja počela da kucam po metalnim vratima, valjda će nas neko čuti i spasiti iz lifta. Ima jedan sigurnosni šraf za otvaranje vrata sa spoljašnje strane.
...
Čuo nas je komšija. Najzad! Dolazi i pita jesmo li se zaglavili. (Ma, ne samo se zezamo u liftu...) Kaže da nema šrafciger, ali da će pogledati da li ima nešto čime bi mogao da okrene taj šraf. Odlazi.
...
Dolazi i kaže da je našao samo makaze. Meni je došlo da se smejem, ali čekam da vidim da li će uspeti. Čačka nešto, muči se... Ne vredi! U međuvremenu izlazi njegova baba, da ne bi propustila nešto. On počinje da se nervira i pokušava da je otera nazad u stan. Buka je naravo izmamila i druge komšije. Ni oni nemaju šrafciger. (Ne mogu da verujem!!!) Komšija koji ima poseban ključ za tu bravicu nije kod kuće. (Jbt, pa zašto baš danas!) A najzanimljivije je što svi koji dođu i pitaju šta je bilo, posle odgovora da je neko zaglavljen u liftu, pitaju "A ko?". Hmmm, a zar je bitno ko? Mislim, je l' ima neke razlike u pristupu problemu, u zavisnosti od toga KO je u liftu? Opet svi odlaze u svoje stanove da traže "nešto". Sladoled počinje da se topi...
...
Neko se setio da zove komšiju sa sprata ispod. Koja sreća, pa on ima taj ključ! Sa nas se cedi znoj u potocima. A i sa kese u kojoj je sladoled počinje da se sliva voda... Komšija broj 2 pokušava da okrene sigurnosni šraf. Ne vredi!!! (Hvata me panika! Ionako mi je loše, još ću sada da kolabiram u liftu od vrućine!) Šraf je toliko izlizan da ne može da ga okrene. Pita mog muža zašto ne okrene onu glupavu ručicu. Pa ne može da je dohvati! "Probaj da otvoriš i zatvoriš vrata, pa pritisni sprat." Sve smo mi to već probali, ali pokušavamo još jednom. Ne vredi! "Probajte da malo skačete." Skačemo po liftu kao dve budale. Ni to ne vredi!
...
Ja već iznervirana gledam onu nalepnicu Gradskog stambenog, koja je, naravno, sva izgrebana i unakažena, ali je srećom onaj broj za hitne intervencije ostao čitak. Okrećem broj i javlja mi se jedan matori nadrkani glas:
"Komunalno."
"Dobar dan, mi smo zaglavljeni u liftu i ..."
"A gde ste vi to?" prekida me on još nadrkanije.
"Pa, adresa je XX broj xx, to je u..." Opet me prekida:
"Polako, stanite da zapišem, kuda se žurite!" urla on na mene.
KUDA SE ŽURIM??? Pa je l' on normalan? Na kojim je on drogama?
"Znate, mi smo zaglavljeni u liftu već 40-ak minuta i komšije su pokušale da nam pomognu, ali ni..."
"'Ajde sada adresu!" on mi sada jasno stavlja do znanja da ga nerviram. Počinjem da mu diktiram adresu iz početka. Moram dva puta da mu ponavljam. I ulicu i broj, posebno svaku po dva puta.
"Jeste li vi stanari zgrade?" MOLIM????? I kakve to sad uopšte ima veze? A uostalom već sam mu rekla da su komšije pokušale da nas izvuku.
"Jesmo."
"Ime, prezime, broj stana." Ovaj me zajebava! Gubim strpljenje sad i ja.
"Pa kakve sad to veze ima? Mi smo zaglavljeni u liftu, a ne u stanu!"
"Slušaj, bre, kad ti kažem reci mi ime, prezime i broj stana! Kud si navrla?!?!?!"
"Ja sam bolesna i već mi je pozlilo u liftu! Eto zašto mi se žuri!" Htedoh da dodam i "stoko nevaspitana!", ali sam se ujela za jezik, jer mi to nikako ne bi pomoglo.
"Broj telefona!" Ovaj me stvarno zajebava! Izdiktiram mu i to.
"Dobro, i kada će da stigne neko?"
"Stići će kad stigne!" Pa, p*** ti materina, morončino, tebi je do zezanja!
"Šta to znači?" ostajem uporna.
"Pa, onoliko koliko im treba da stignu od Dušanovca do vas!" Jbg! Znači još pola sata! Pa, umrećemo ovde, ima već oko milion stepeni. Sladoled mi kaplje po nozi...
"Ako se izvučete iz lifta pre nego što dođu, odjavite intervenciju!" Tras! Spustio je slušalicu.
...
Komšija iznerviran odlazi sprat niže i počinje tamo da čeprka po sigurnosnom šrafu. Prolaze neke komšije i pitaju ko se zaglavio u liftu. Eh, da, to je baš jako bitno, ko! Malo drma vratima. Pokušava da pozove lift. Ništa! Viče nam da mi pritisnemo neki sprat. M pritiska sprat i odjednom lift kreće!!!! Otvaramo vrata i izlazimo smoreni kao da smo imali susret sa kamionom punim Nemaca. Zahvaljujemo se svima na pomoći. On nam pokazuje šraf koji je ispravan i objašnjava kako je na spratu iznad duplo tanji. A meni curi sladoled niz nogu...
