Žrtve porodičnog nasilja

Potaknuta postom Retke Zverke o porodičnom nasilju Nema "sigurne kuće" ostavila sam poduži komentar. Tu i tamo se na blogovima pojave postovi na ovu temu, ali ovoga puta sam bila zaista impresionirana činjenicom da je neko reagovao, i to na pravi način. Ona je reagovala pred žrtvom, a time je žrtvi pružena podrška, što je najbitnije što iko može da uradi. Time je potvrdila da je ona zaista retka zverka - malo ljudi se usuđuje da reaguje tako. Razlozi su mnogi, a među najčešćima je strah da će žrtva kasnije "platiti" za taj vaš ispad ("neću da ga još više izazivam"), strah da će nasilnik nasrnuti i na vas, osuđivanje žrtve ("šta imam ja da lajem, kad ga ona trpi")... Ako pročitate sledeći post Retke Zverke, Porodično nasilje, u kome veoma detaljno opisuje nasilnike, shvatićete da je verovatnoća skoro nikakva da vam nasilnik uzvrati, jer se on hrani STRAHOM. 

O nasilnicima se mnogo više piše, jer od njih preti opasnost. Međutim, o žrtvama se mnogo manje zna, što zbog osetljivosti teme, što zbog njihovog ćutanja. Ja ću ovde pokušati da opišem nasilje iz ugla žrtava, kako biste mogli da odbacite predrasude koje vas sprečavaju da sagledate ceo problem, i da donesete pravu odluku kada se suočite sa tom vrstom nasilja. Unapred se izvinjavam što ću sve žrtve opisivati u ženskom rodu, a sve nasilnike u muškom - ja ne poznajem muškarce koji su žrtve nasilja, ali znam da ih ima, iako je njihov broj neuporedivo manji od žena (skoro smo imali priliku da pročitamo u novinama da jedna od sudija nije "reizabrana" zato što je tukla muža). Verovatno neću uspeti da kažem sve što sam htela u jednom postu, ali trudiću se da što više napišem.

Prvo i najvažnije: ne osuđujte žrtvu! Bez obzira koliko saosećanja imamo, kroz glavu nam neminovno proleti misao: "Zašto ona to dozvoljava? Zar je glupa?", a zatim sledi onaj zlobni glasić koji dodaje: "Pa, i sama je kriva što ga trpi!" To je ujedno i predrasuda broj 1.

Predrasuda broj 2: to se događa samo neobrazovanim ženama, iz nižih društvenih slojeva, koje su navikle na takav obrazac ponašanja, jer su odrastale uz oca nasilnika koji je redovno tukao majku. Pogrešno! Događa se i obrazovanim, inteligentnim ženama, iz svih društvenih slojeva, koje su imale normalno, uravnoteženo detinjstvo.

Ove dve stvari su veoma povezane međusobno iz jednog jednostavnog razloga, jer i sama žrtva upada u klopku ovih predrasuda, pa je samim tim njena zbunjenost još veća. Ono što je zajedničko svim žrtvama porodičnog nasilja je STRAH. Napisala sam reč "strah" velikim slovima, jer to nije običan strah, to čak nije ni samrtnički strah, koji tera ljude da učine nezamislive stvari da bi preživeli. Ne, to je ogroman, parališući strah, koji blokira i fizički, ali i psihički. Taj strah je sličan patološkoj fobiji - ko je doživeo neku veću traumu (zemljotres, požar, saobraćajna nesreća i sl), može da nazre kako se žrtva oseća. Naime, strah koji se javlja u trenucima kada splet okolnosti podseti na situaciju u kojoj je neko doživeo traumu (i navukao fobiju), je veoma sličan strahu koji oseća žrtva nasilja. Samo što ovaj drugi strah nije trenutan i prolazan, već je konstantan. Žrtva više nije u stanju da trezveno razmišlja, logika ne postoji, a što duže živi u tom strahu, njena vizija stvarnosti postaje sve iskrivljenija. Sve ono što bi neko, veoma logično, mogao da obrazloži, kao na primer, da li je bolje trpeti svakodnevno zlostavljanje (a naročito kada je život ugrožen), ili pobeći na ulicu, pa se nekako snaći, odnosno, zašto bi neko rađao decu sa nasilnikom, padaju u vodu pred ovakvim strahom. Tu nema logike i zdravog rasuđivanja. Postoji poslovica koja kaže da kada žena dobije batine od muža, prvi put je kriv muž, a svaki sledeći put žena - i to nam još dubljehrani našu predrasudu, jer zvuči logično. Kada je dobila batine prvi put, trebalo je da se pokupi i ode (raskine, razvede se, ili već šta). E, pa nije baš tako! To može biti prelomni trenutak, ali je neretko u trenutku kada dođe do fizičkog nasilja, žena tada već dugo žrtva psihičkog nasilja. Morate da znate da kada jednom doživi taj strah, žrtva upada u začarani krug iz koga je veoma teško izaći. U tu "crnu rupu" se sklizne veoma lako, a izlaženje iz nje je veoma mučno. Ponekad žrtve uspevaju da se osveste pomoću nekog većeg šoka - strašno je to što ti šokovi često mogu da budu kobni. Jedino što ostaje je podrška okoline, koju žrtve najčešće nemaju.

Još jedan problem prati žene koje nisu tipični "kandidati" za žrtve. One odbijaju da shvate u kakvoj su se situaciji našle i za sve traže neko "logično objašnjenje", jer su i same podložne predrasudi broj 2. Iz mnogih razloga one namerno previđaju sve znake koji odaju nasilnika, jer ne žele da priznaju da su pogrešile, da su "glupe". Razlozi za upadanje u ovu crnu rupu su brojni, a dovoljno je da je takva žena u trenutku stupanja u vezu sa nasilnikom bila emotivno ili psihički slabija nego inače. Jer nasilnici znaju da budu veoma slatki i šarmantni, da daju svojoj potencijalnoj budućoj žrtvi osećaj da su voljene, željene, cenjene... Takve žene, kada jednom uđu u taj začarani krug, najbolje kriju zlostavljanje, i često okolina ne može odmah da primeti da se nešto čudno dešava. One tako sebe stavljaju u još gori položaj, jer uskraćuju podršku koja im je potrebna da bi smogle snage da prekinu sa tim.

Već je kasno, a ja sutra radim, pa ću završiti ovde. Obećavam da nastavak sledi.